Moja mama je uvek govorila da svaka pametna žena mora pod obavezno da ima crni fond. Takva mi je bila i čukunbaba, od nje je, mislim, sve to u moj porodici i krenulo. Ta sklonost prenosila se po ženskoj liniji s generacije na generaciju. Ja sam s tim uverenjem odrasla i prihvatila ga kao potpuno normalno i razumno.
Dakle, moja mama je štek uvek imala. Nešto je sklanjala od plate, nešto je dobijala od njenih, nešto je mažnjavala tati iz džepova, bonuse, stimulacije koje je na rukovodećem mestu ponekad primala, nikada nije prijavljivala. Nije ona ništa s tim novcem posebno radila, a najmanje ga je trošila na sebe. Možda bi nekad kupila neke čizme, koju se po meri okoline bile preskupe, ali vrlo retko. Uglavnom nam je dodavala džeparac dok smo bili studenti, slala nas na ekskurzije kad nismo baš bili u situaciji, pomagala meni i bratu da kupimo nešto za šta inače, mislila je, ne bismo imali.
Kad dvadesetog u mesecu svi izvori presuše, ona bi vadila svoj štek sa sve onom facom superheroja koji je uložio nadljudske napore da učini dobro delo. I tako… Uglavnom, bilo joj je važno da ima. To malo keša bila je njena sigurnost i njena sloboda.
A gde ga je krila? Pa svaki put na različitim mestima. Umirali smo od smeha kad bismo je videli kako vadi pare iz šubare sa dna ormana, iza slike na zidu, između dve krpe u kuhinji, iz kutije za mikser, iz cipela, starog escajga… Njena mašta bila je beskrajna. Kao da se sama sa sobom igrala skrivalice.
Nije nam nikad palo na pamet da ga sami tražimo. To bi za nju bila vrhunska uvreda. Znali smo to, a takođe smo znali da će nam uvek dati, na kraju krajeva zbog nas je to i radila. To je bila njena mala igra.
Rekoh, to sam usvojila i ja. Samo što sam ja mnogo rasejanija od nje, a situacija je takva da mnogo manje imam i da sakrijem. Ipak, rado to radim. I s istim uzbuđenjem.
Jer te prokišnjava krov, te je crkla mašina, te treba da se kreči, te ovo, te ono, nikad nije pravo vreme za odlazak kod frizera, novu haljinu za posao…E, kod mene toga nema, jer ja imam svoj crni fond. Sasvim dovoljan za te male, ženske sitnice ili za moju ćerku kad baš jako želi nešto što joj baš i nije neophodno, kao što je, recimo, Barbika sirena koja svetluca.
Eeee, sve je to lepo funkcionisalo do pre neki dan. Cipele merkam već mesec dana, sačekam sniženje, ustremim se prema mom šteku… iiii, nema ga. Nigde! Sve sam pretražila, sva mesta na kojima sam ga ikada ostavljala (da li treba napomenuti da sam i ja maštovita, ipak su to geni) i NEMA!
Krenem kao inspektor da ispitujem po kući, svi me bledo gledaju. Niko se ne brani, mislim se, to je znak da niko nije uzeo. O, ne, pa ja sam prava krečana! Pratim narednih dana da li neko troši više nego inače, ništa, sve regularno. Gde su, gde su, gde su?????
Ništa, okej, cipele su se rasprodale, a ja i dalje tražim. Već u glavi imam sliku koliko ću biti srećna kad ga slučajno pronađem. I u tome ima draži.