Žrtvovanje u braku nije znak ljubavi

Veza ne može da opstane bez spremnosti na ustupke obe strane. * Poštovanje isključivo partnerovih potreba nikada se ne završava dobro. Kompromis je garant dobrog odnos.

ez žrtvovanja nema ljubavi. Kad se u ljubav uplete žrtvovanje, ona umire. Slažete li se sa prvom ili drugom rečenicom?

OKRENI TOČAK SREĆE I OSVOJI DO 40 % POPUSTA NA SPRINGWELL-U, SAMO TREBA DA SAČEKATE 30 SEKUNDI DA BI SE OTVORIO TOČAK ZA POPUSTE.

ZA POČETAK KLIKNITE OVDE

Zagovornici obe suprotstavljene strane nude svoje argumente. Prvi kažu da je sreća u žrtvovanju i da mnogi savremeni brakovi propadaju baš zbog sebičnosti i nespremnosti da se odreknemo ličnih interesa zarad zajedničkih. Da smo postali egoistični i da svako gleda samo sebe. Drugi tvrde da se između ova dva pojma ne sme staviti znak jednakosti, jer je ljubav plemenito osećanje, a žrtva asocira na mučenje.

Gde je istina? Sagovornica “Života plus”, psiholog Anđelija Simić kaže da koncept žrtvovanja nije održiv u međuljudskim odnosima, bilo da je reč o prijateljskim ili emotivnim vezama. I dodaje da će odnos biti funkcionalan tek kad obe strane zadovolje suštinske lične potrebe, a to su potrebe za bliskošću, pripadanjem i ljubavlju.

– Kad je reč o žrtvovanju, jedna strana se u potpunosti odriče svojih potreba ustupajući mesto drugoj strani da uspostavi potpunu dominaciju u odnosu. Žrtvovanje polazi od neke vrste spasavanja partnera od bilo kakvih teških odluka i dela, odnosno disbalansom odgovornosti i najčešće je podstaknuto strahom od gubitka ljubavi ili bliskosti – kaže psiholog.

I zaista, nisu retki primeri u praksi gde jedna strana pokušava da zadrži drugu nizom ustupaka, što pre ili kasnije kulminira čuvenom rečenicom: “Zbog tebe sam žrtvovala obrazovanje/karijeru/mladost, a ti mi tako vraćaš”.

– Kada sa jedne strane imamo poštovanje isključivo partnerovih potreba (ili bar u većoj meri), spasavanje od teških dela ili odluka (nemoj ti, ja ću) i s druge strane zanemarivanje svojih potreba, ovako formiran odnos može da egzistira određeni vremenski period. Međutim, najčešće posledice su iscrpljenost osobe, istrošenost, praznina i doživljavanje partnera kao neke vrste progonioca. Obično kada se žrtvujemo, druga strana ili nije svesna toga, ili ako jeste, ne mari za to – opominje psiholog.

NE ODUSTAJTE OD INTEGRITETAUmetnost je naći ravnotežu između zadovoljavanja sopstvenih potreba i pravljenja ustupaka. Od nekih stvari, ipak, nikad ne bi trebalo da odustanete. Samopoštovanje, integritet, porodica i prijatelji, vrednosni sistem, životni ciljevi, interesovanja i hobiji, samo su neke od njih. Pojedini ljudi očekuju žrtvu s druge strane jer je posmatraju kao dokaz ljubavi, pa ako primetite da partner neprestano traži od vas ovakve ustupke, vreme je da kažete ne.

Zato je mnogo bolje praviti kompromise nego se žrtvovati. A između ova dva termina postoji značajna razlika. Prema rečima naše sagovornice, kod kompromisa ostajemo pri svojim potrebama, ali ih prilagođavamo partneru kako bi i on bio zadovoljan. U potrazi za najboljim mogućim rešenjem u obzir uzimamo svoju i partnerovu ličnost i životne okolnosti. A u samom činu učestvuju obe strane.

– Još jedna karakteristika kompromisa jeste izostanak kajanja jer se osoba oseća dobro sa donešenom odlukom, dok kod žrtvovanja postoji stalno ulaganje, “kreditiranje” druge strane i očekivanje da će nam se to vratiti za uzvrat, potencijalno kajanje, isfrustriranost, jer mi zapravo sve vreme potiskujemo ono što zapravo želimo. Odnos je potrebno graditi na trenutnom stanju, a ne na nadanju kako bi moglo da bude za jednu, dve ili tri godine – ističe Simićeva.

Naša sagovornica se slaže sa ocenom da mnogi savremeni brakovi propadaju jer veliki procenat ljudi nije spreman na kompromis i poistovećuje ga sa žrtvovanjem.

– Kompromis često ima negativan prizvuk, asocira nas na neku nasilnu promenu. Zato, svako čvrsto drži svoju poziciju i polazi od stava “ja sam takav, prihvati me ili ostavi”. Činjenica je da partnera ne treba da “prevaspitavamo” ili “krojimo prema svojim merama”, već da ga prihvatimo kao odraslu jedinku. Ali, da bismo ostvarili zajednički život sa nekim, potrebno je da napravimo izvesne kompromise. Nijedan odnos ne opstaje jer su se dve osobe “našle, pa kliknule”, već zato što su međusobno usaglasili svoje lične potrebe, vrednosti i zajedničke ciljeve – kaže psiholog.

Postavlja se, ipak, pitanje, šta kada jedna strana stalno pravi kompromise, dok druga neće da ustupi ni za pedalj. Fleksibilniji partneri se često žale kako kod druge strane ne vide ni tračak volje za saradnju. Epilog je opet nezadovoljstvo i optuživanje. Možemo, ipak, izbeći ovakav scenario ako prestanemo da gledamo ko je više ustupaka napravio, ističe Simićeva.

– Pogrešno je tražiti reciprocitet kako u davanju ljubavi, tako i u kompromisima. Ovde ne postoje merne jedinice, već samo ono sa čim mi jesmo ili nismo dobro. Postoje lične granice dokle ćemo ići sa odricanjima. Ko je napravio više kompromisa je potpuno zanemarljiva stvar. Potrebno je samo da se zapitate da li ste vi na kraju dana u redu sa svojim odlukama, da li znate zašto ste ih napravili i da li ste srećni sa svojim partnerom – podseća psiholog.

Pitanje s početka priče sada izgleda nešto jednostavnije. Jer, ljubavi bez žrtvovanja ima. Ali, ne i bez kompromisa.

KLjUČNO PITANjE

Pre nego što se zapitamo da li da napravimo kompromis oko konkretne stvari, treba da pogledamo u sebe, a zatim da postavimo ključno pitanje: zašto to radimo?

– Trebalo bi prvo da shvatimo ko smo mi i šta očekujemo od partnera, a zatim da sagledamo svoje potrebe i ono što jedno drugom možemo pružiti, koliko je to što dobijamo važno za nas i koliko je blizu našeg ideala. Kompromis je neminovan deo svakog braka. Ako ne kompromis, onda bar svesno odricanje. Istina je da se možemo odreći nekih potreba ili materijalnih dobara, ukoliko znamo zašto to radimo, koji je smisao i cilj takvih postupaka – jasna je Anđelija Simić.

POSVEĆENOST I SREĆA

Pravljenje ustupaka će vas učiniti povezanijim sa partnerom, ali ne i srećnijim, tvrde naučnici sa Univerziteta u Arizoni. Oni su istraživali kako svakodnevni kompromisi, poput onih ko će da raspremi kuću, plati račune, vodi računa o deci, a ko može da se vidi sa prijateljima i provodi, utiču na vezu. Rezultat je donekle iznenadio istraživače: onaj koji je spreman na kompromis oseća da je posvećen vezi, ali ne i da je zadovoljniji od ispitanika koji to nisu radili.