Joga razvija čovekove vrline…
Joga nam pomaže da razvijemo um, dušu i srce, da budemo bolji ljudi i da utičemo i pomažemo drugima da i oni budu takvi, a da bismo to postigli treba da budemo vredni, uporni i skromni na svom putu, ma koliko težak ponekad bio…
Mnogi misle da je joga neka vrsta fizičkog vežbanja, međutim ona je pre svega staza razvijanja kvaliteta, put samorazvoja, duhovni put čiji je cilj otkrivanja sebe, svoje prave prirode. Svi mudri ljudi se slažu u jednom – ovaj život nam je dat da se razvijamo. Svaki kulturan čovek treba da radi na sebi, svakog dana, svakog sata. Vrline se kao i sve drugo uče i vežbaju, a u njih spadaju i poniznost, istrajnost i integritet.
Veliki smo kada smo mali
U rečniku stoji da je poniznost potekla od latinske reči humilitates što znači malo uzdignuće, osnova, ili pri zemlji i da potiče od zemlje, humus. Na srpskom, reč ponizan odgovara latinskom značenju i nagoveštava da je neko pri zemlji, da ne štrči, ne uzdiže se, ne ističe se. Sinonimi su: skromnost, poslušnost, pokornost, krotkost, popustljivost, blagost, uljudnost, poštovanje, nepretencioznost, nikoga ne smatrati inferiornim…
Biti ponizan znači da se ne uzdižemo, da ne lebdimo u oblacima nego da budemo prizemni, bez ega. Ego ne sme da štrči, to je osnova poniznosti. Treba da budemo svesno „mali“. To je zapravo preduslov da se rade svi ITI-ji, a možda i sve ozbiljnije joga prakse. Ko se veliča, uzdiže, pravi veliki, važan, taj nije ozbiljan aspirant.
Poniznost po svom značenju ima veze sa zemljom. Ona daje plodove ali ih sama ne uzima. Ona daje vodu ali je ne pije. Ona daje, daje, daje. Tiho, trpeljivo, izdašno. Niko se ni ne seti da je sve što nam život daje proisteklo iz nesebičnosti zemlje. Majka zemlja je najbolji primer poniznosti.
Poniznost je odraz vaše namere da se svi osećaju prijatno u vašem društvu. Nikako zategnuto i sa osećajem strahopoštovanja. Biti pristojan, ljubazan, šaljiv i lak u komunikaciji je nešto što će opustiti svakoga. Prihvatiti kritiku, situaciju koja ne ide u našu korist, trpeljivo i sa mudrošću prihvatiti sve što dolazi – jeste poniznost.
Uvek se trudite da budete mali, ne veliki. Ne štrčite, ne ističite se, ne pravite se važni. Samo veliki ljudi mogu da budu ponizni, zato se ta osobina retko sreće među običnim svetom. Samo onaj ko je sebe ostvario, ko čvrsto stoji na zemlji, ko zna ko je, ko je jak i mudar, može da bude ponizan i svesno mali. To je najvrednija osobina od svih na duhovnom putu. To je osnov velikog ljudskog bića.
Završite baš sve što započnete
Malodušnost, odustajanje, nezainteresovanost, nemotivisanost, neodlučnost, slabost, strah su osobine koje ne idu uporedo sa istrajnošću.
Uobičajeno je da se ne držimo svojih verovanja, već uslovljenosti. Uslovljenost može da bude uverenje, ali je opet uslovljenost. To je ono što treba da se promeni, da bismo kroz stanje proširene svesnosti mogli da napravimo razliku između prikladnog i neprikladnog i zadržimo prikladna verovanja.
Najlakše je odustati. Želja za promenom je odraz nemirnog, rastrzanog, neprobuđenog uma. Većinu stvari čovek nikada ne završi. Od štrikanja jedne čarape a druge ne, do odustajanja od učenja španskog jezika ili joge. Kao da se na pola puta umorimo i izgubimo motivaciju. Koliko puta ste počeli da radite na tome da smanjite kilažu, ostavite pušenje, meditirate redovno – i odustali.
Um se zasiti kao razmaženo dete i hoće uvek novu i novu igračku. Odustajanje, nezavršavanje započetog, ostavlja lošu impresiju u umu. Kada se nešto uspešno okonča, stvara se osećaj smisla i zadovoljstva. Odustajanje, neistrajnost, jeste odraz nižeg uma, onog koji nije probuđen, osvetljen, proširen.
Jedna od dobrih sadhana jeste da se završe svi započeti poslovi, počev od štrikanja druge čarape. Neki ljudi imaju bolest da ne mogu i ne žele ništa da privedu kraju. Kao da će im ti otvoreni krajevi produžiti vek.
Kada jednom nađete partnera, ne menjajte ga. Shvatite vezu između muškarca i žene vrlo ozbiljno. To je sveta veza. Ta veza može da vam pomogne u svakom pogledu. Udvostručenim snagama ćete lakše napraviti kuću ili se prosvetliti. Kako je održati je druga stvar, ali je održite.
Ne menjajte poziv, vokaciju, često. Nećete biti stručnjak ni u čemu. Površnost će vam ući pod kožu i znaćete od svega samo pomalo.
Nema duhovnosti bez upornosti
Najvažnija istrajnost je na duhovnom putu. Jedan put, jedan guru, jedna mantra. Ako se kopa mnogo plitkih rupa ne nađe se voda. Pitanje je – da li tražite vodu? Ako tražite vodu da utolite žeđ duha, onda se držite jednoga puta.
Ako ste odabrali jogu, dajte joj šansu da proradi u vašem životu. Vežbe ne mogu da deluju ako se rade samo jednom ili ponekad. Uđite u jogu dublje, otkrivajte je i ne menjajte odabrani put. Pre nego što ga odaberete dobro vagajte, posmatrajte, analizirajte, testirajte. Ali kada se odlučite, onda ne menjajte učitelja, tradiciju, vrstu joge. Onaj ko to jednom promeni, promeniće ponovo i opet! To je pravilo.
Zašto menjamo put ili učitelja? Mi smo navikli da imamo očekivanja u običnom životu, tako da imamo svoja očekivanja od učitelja. Učitelj je dobar kada nas mazi, kada nas hvali i kada nam podilazi. Kada pravo učenje počne i krenu prve packe, to nam se ne sviđa. Uvredimo se, odbije nas i put i učitelj. Hoćemo da menjamo. To je nezrelost, nespremnost i nerazumevanje samog duhovnog puta. Povlađivati umu i na prvu teškoću promeniti pravac je vrlo opasno. Tako se u umu stiče navika na promenu i stalnu lakoću. Um tako postaje slab. Slab um je najveće zlo. Iz njega dolazi depresija, večito nezadovoljstvo, nemir, brige, strahovi, neodlučnost… Nikako ne povlađujte hirovima uma: sad mi se ovaj prijatelj ne sviđa, sad hoću ovo, sada ono… Primetite hirovitost, primetite kada vas nešto žulja da promenite situaciju koja vam ne ide naruku i shvatite da tu leži njegovo visočanstvo ego i da je to prilika da se uzdignete. Baš u tom trenutku leži retka prilika da očvrsnete, da se izgradite kao ličnost, da duhovno uzletite. Ali, treba je primetiti.
Istrajnost na duhovnom putu je važnija od svega. Važnija je od redovnosti, od iskrenosti. Samo onaj ko ostane na putu je učenik. Ima mnogo učenika koji uzlete, rade, rade predano i onda se povuku zauvek. Idite koracima puža, zastanite na putu da se odmorite kad vam je prejako, previše, ali ne menjajte. Kada se odlučite za duhovni put, dajte sebi zavet da nikada nećete sići sa njega. Onda kada postane teško, neprijatno, neizdrživo – setite se zaveta, setite se da su prepreke uobičajene. Setite se da samo jaki učenici dolaze u iskušenja. Shvatite da vas je obuzelo iskušenje i odolite mu. Put je važniji od života.
Imuni na iskušenja
U psihologiji integrisana ličnost znači ličnost otpornu na moralna i druga iskušenja. Postoje izvesni kriterijumi koji ocenjuju zrelost ličnosti. Integritet čoveka nije nemerljiv.
Koliko smo snažni određuje stepen zrelosti koju pokazujemo u odnosu prema svetu, a u to spada:
sposobnost da volimo i druge, a ne samo sebe; samokontrola nagona, impulsa, naravi; spremnost da podnosimo patnju, tugu, bol, nedaće, neprijatnosti; zrelost koja isključuje osećaj krivice, niže vrednosti, potrebu da kažnjavamo druge; kontrola agresivnosti koja je svojstena čoveku i sposobnost da budemo nezavisni.
Biti integrisana ličnost znači ispravno živeti. Darma je ispravno ponašanje: u svakom trenutku pomisliti, reći ili uraditi stvar koja je primerena, držati se vrline po svaku cenu i pomoći drugima da ostanu vrli. Kada živimo ispravno, tada ispoljavamo lepotu i dobrotu koje nosimo u sebi. To je ispravno življenje. Težiti integritetu znači stalno pronalaziti harmoniju u sebi, preispitivati se, držati se vrlina, biti iskren u mislima, rečima i delu.
Joga nam je dala jasan put kako da se potpuno ostvarimo u životu. Pored rada na telu, joga razvija um i srce. Svoju aktivnost treba usmeriti i na pomaganje drugima i izbegavanje fokusa na ‘ja’. Seva ili put do nje kroz karma jogu je trasiran još u Bhagavad giti. Razvijati vrline, jačati um i davati drugima bi bio idealan recept za integrisanu osobu.