Peršun nije otkriće savremenog čoveka, za njega su znali još stari Grci i Rimljani, koji su verovali da ako grickaju peršun mogu da popiju mnogo vina a da se ne napiju.
Biljka se prenosila sa kontinenta na kontinent, i u svakoj zemlji postajala neizostavni deo kuhinje. Danas je kulinari najčešće koriste zbog prijatnog mirisa i lepe zelene boje koja svakom jelu daje poseban vizuelan izgled.
Peršun nema visoku kaloričnu vrednost, ali je zato izuzetno bogat mineralima i vitaminima, što ga i svrstava u red visokokvalitetnih i lekovitih namirnica. Posle šipka i borovnice, peršunov list sadrži najviše vitamina C. U 100 grama nalazi se čak 170 miligrama ovog vitamina. U zavidnim količinama ima i provitamina A, vitamina B grupe, među kojima i izuzetno redak vitamin B12, veoma važan za stvaranje crvenih krvnih zrnaca. Što se tiče minerala, najviše ima gvožđa, kalcijuma, mangana, magnezijuma, bakra…
Lišće peršuna najbolje je uzimati u svežem stanju, jer se jedino tako održavaju sva njegova svojstva. Ne valja ga sušiti i konzervirati, ali zato može da se zamrzne. Pošto nije zahtevna biljka, može da se gaji i u zimskim uslovima na zatvorenoj terasi, pa čak i u sobi. Peršunov list naročito je delotvoran kao sredstvo za podsticanje izlučivanja štetnih materija iz organizma.
Takođe, povoljno utiče na cirkulaciju i srčane tegobe. Zbog apipola, sastojka koji izaziva nadražaj unutrašnjih organa, otklanja i smetnje u protoku krvi. Međutim, treba napomenuti da ovog sastojka najviše ima u eteričnom ulju koje se dobija iz peršunovog semena i korena. Eterična ulja peršuna stimulišu funkciju materice, povećavaju količinu mokraće, smanjuju infekciju urinarnog trakta i uništavaju bakterije.
Kao začin može da se koristi osušen i sitno iseckan list peršuna, ali i koren.