Tibetanski lekari su napravili spoj narodnog iskustva i vekovnog ispitivanja, nauke i verske prakse što čini da je Tibetanska medicina ostala misterija za svet
Prvi kratki prikaz Tibetanske medicine van Tibeta, pojavio se 1835. godine, a na engleskom ga je napisao mađarski naučnik Čoma de Kereši (Csoma de Korosi), tvorac izraza Tibetologija.
Dve i po decenije kasnije, 1860. godine, po naređenju ruskog cara Aleksandra prvog, ruski orijentalistmongolist, Golstunski počeo je sa tibetanskog da prevodi na ruski četiri (glavna) dela Tibetanske medicine. Za prevod su odvojena specijalna sredstva iz vojnog budžeta, ali prevod ipak nikada nije završen.
Sledeća knjiga o Tibetanskoj medicini izašla je posle pauze od četiri decenije. U Berlinu je 1900. godine B. Laufer objavio delo Beitrege zur Kenntnis der tibetischen Medizine. Emigracija oko 100.000 Tibetanaca u Indiju 1959. godine, među kojima su bili i lekari, povećala je količinu infomacija o Tibetanskoj medicini koja ulazi u savremeni, globalni sistem informisanja, ali je dotok nestalan i nesistematičan.
Tibetanska medicina je nauka koja stagnira
Kad govore o sistemu lečenja koji primenjuju, tibetanski lekari govore o Tibetanskoj prirodnoj medicini ili kao o Tibetanskoj biljnoj medicini. Tibetanska medicina se teško može svrstati u grupu tradicionalnih medicina.
Znanje ugrađeno u lečenje Tibetanskom medicinom najčešće nije u skladu sa opšteprihvaćenom istorijom mukotrpnog razvoja nama poznate čovekove civilizacije.
Dosad otkriveni koreni medicine čije bi nasleđe mogla da bude Tibetanske medicine zadiru u IV milenijum pre naše ere, u vreme kad čovek, prema opšteprihvaćenoj istoriji, nikako nije mogao da ima takva i toliko precizna medicinska znanja. Na osnovu danas poznatih istorijskih i naučnih činjenica, nikako se, recimo, ne može objasniti kako Tibetanska medicina odavno, već vekovima zna da se posle začeća u materici prvo formiraju srce i aorta, kad je to savremena medicina spoznala takoreći tek nedavno, uz pomoć mikroskopa. Poreklo takvog znanja nije poznato, a sačuvano je kroz istoriju, uprkos činjenici da se Tibetanska medicina do VII veka prenosila isključivo usmeno.
Njena tajna učenja koja se i danas prenose samo usmeno i samo rigorozno biranim lekarima humanistima, njen naučni koncept koji porodicu tretira kao jedan organizam, njena podela čovekovih organa na grupe koje se leče istim lekovima i na isti način, čine Tibetansku prirodnu medicinu jedinstvenom pojavom u savremenom svetu. Dometi Tibetanske medicine u dijagnostici neizmerno prevazilaze dijagnostiku svih drugih medicina, uključivši i savremenu, zapadnu medicinu nazvanu tako da bi se podvukla njena vezanost za zapadnu civilizaciju.
Istovremeno, Tibetanska medicina je jedina nauka u svetu koja dramatično stagnira, krajem X veka naše ere izgubila je hirurgiju. Tibetanska medicina se mora naučiti napamet, što je svojevrsni apsurd kojeg se, ipak, pridržavaju svi tibetanski lekari. Oni moraju sami da nađu sirovinu, sami da je obrade i sami da spravljaju sve lekove. Jedan od zakona Tibetanske medicine kaže da lekar mora da zna čime leči obolelog.
Čovek obrazovan na temeljima zapadne kulture, pri prvom susretu sa Tibetanskom medicinom, ostaje zbunjen, a ponekad i bukvalno zanemi.
Merilima i normama zapadne civilizacije Tibetanska medicina se ne može vrednovati, a jedva da se može opisati, zato što ne postoje adekvatni termini i pojmovi.
Zbog toga je na neuspeh ili najmanje na nerazumevanje i sleganje ramenima osuđen svaki pokušaj da se čitaocu obrazovanom u zapadnim sistemima školstva, Tibetanska medicina objasni na njegov način, da mu se priča ispriča shvatljivim rečima i spoznajama.
Pored toga, znatan broj medicinskih tekstova još nije preveden sa tibetanskog jezika, a prevedeni još nisu objašnjeni zapadnom medicinskom terminologijom.
Tibetanski lekari i sami kažu da su pretrpeli neuspeh brojni pokušaji da se Tibetanska medicina približi zapadnoj civilizaciji. Mnoge tibetanske teorije i koncepti još nisu jasni, a neki čak nisu ni zapisani, nego ih tibetanski lekari usmeno prenose učenicima. Jedna teorija posebno zbunjuje, jer kaže da živimo u vreme dekadencije. Zatim, nisu otklonjene mogućnosti od grešaka u prevodu ili u interpretaciji. Istovremeno, Tibetanskoj medicini preti opasnost da „umre prirodnom smrću“, da jednostavno nestane. S tačke gledišta zapadno obrazovanog intelektualca, pogotovu intelektualca čvrste materijalističke orijentacije, teorija Tibetanske medicine je mitološka, religiozna i pseudo-naučna, ali u praksi je jednostavna i po uspelim izlečenjima spada u najkorisnije nauke koje čovečanstvo danas poseduje.
Jedini način da se informacija o Tibetanskoj medicini, iako nepotpuna, što tačnije prenese širokom krugu ljudi jeste kroz priču o sopstvenom iskustvu. Zbog toga, ovde, kao pokušaj da zainteresovanima pružim izvorne informacije o Tibetanskoj medicini, prenosim delove razgovora u više navrata vođenih sa najpopularnijim lekarom Tibetanske medicine, dr Lobsang Dolmom.