Šećerna bolest (diabetes mellitus) je oboljenje kod koga je povišena glukoza (šećer) u krvi, a ćelije ostaju gladne šećera. Zašto se to dešava? Zato što iz nekih razloga glukoza ne može iz krvi da pređe u ćelije. To su dva razloga: ili nema dovoljno insulina da uvede glukozu u ćeliju, ili ima dovoljno insulina ali ćelija slabije reaguje na njegovo dejstvo.
Ako nema dovoljno insulina onda je to dijabetes tip 1, autoimuno oboljenje pokrenuto najčešće nekom virusnom infekcijom, kod koga je organizam počeo da uništava delove gušterače u kojima se stvara insulin. Posledica je sve manje insulina. Ovaj oblik dijabetesa leči se uzimanjem insulina propisanog od strane lekara. Insulin se mora uzimati savesno jer može dovesti do hipoglikemičke kome, koja je po život opasno stanje.
Drugi oblik dijabetesa je dijabetes tip 2, koji nastaje jer ćelije slabije reaguju na dejstvo insulina. Najčešći uzrok dijabetesa tip 2 je gojaznost. Može se dobro kontrolisati posebnim načinom ishrane za dijabetičare koji podrazumeva i održavanje normalne telesne mase. Ako se zapusti, lekovi su neophodni, a to su prvo antidijadetici, a kasnije i insulin.
Nelečena šećerna bolest dovodi do kardiovaskularnih i cerebrovaskularnih oboljenja.
Simptomi
Dugo prolazi podmuklo, bez simptoma.
Prvi simptomi su povećano mokrenje i povećana žeđ, miris urina na aceton i zadah na aceton. Tada je glukoza u krvi veća od 10 (11) mmol/L. Povećanim mokrenjem gubi se previše vode. Organizam dehidrira i upada u hiperlikemičku komu, koja je po život opasno stanje.
Kada je glukoza u krvi manja 6-10mmol/L, nema ovih simptoma ni ulaska u hiperglikemičku komu. Bolest prolazi neprimetno, a povišen šećer vremenom nepovratno oštećuje nerve i krvne sudove i može dovesti do: hipertenzije, infarkta srca, moždanog udara, slepila, gangrene noge, teškog oštećenja bubrega, povećava sklonost ka infekcijama i smanjuje osećaj bola, pa dijabetičari često ne osete bol u toku infarkta i ne obrate se lekaru, a pomoć lekara u prvim satima posle infarkta je najvažnija.
Nivo glukoze u krvi varira, a sa njom i simptomi.
Faktori rizika
1. Gojaznost
2. Virusne infekcije
3. Preteran unos prostih šećera kao što su slatkiši, beli šećer, gazirani sokovi
4. Nedovoljna fizička aktivnost
5. Stres
6.Neko je u porodici imao dijabetes
Kako se izboriti sa problemom
Najbolji način prevencije i ublažavanja napredovanja bolesti je umeren, zdrav stil života – pravilna ishrana (koju je propisao dijetolog ili endokrinolog, a osmislio dijetetičar-nutricionista), pravilna fizička aktivnost (koju je propisao lekar a osmislio fizioterapeut), redovno uzimanje terapije, redovni sistematski i zakazani kontrolni pregledi. Pravilna ishrana treba da bude takva da održava optimalnu telesnu masu i obezdedjuje sve neophodne hranljive supstance u optimalnim količinama, sa smanjenim unosom prostih ugljenih hidrata (slatkiši, beli šećer) i povećanim unosom biljnih vlakana (ovsene, psenične pahuljice). Neophodno je redovno kontrolisati: u krvi glukozu a u urinu glukozu i aceton. Po potrebi raditi i test tolerancije na glukozu, ako se sumnja na prikriveni dijabetes. Potrebno je u krvi proveravati i: trigliceride, ukupni holesterol i njegove frakcije (dobar holesterol HDL i loš holesterola LDL), kao i odnos HDL/LDL, što pokazuje faktor fizika za nastanak infarkta, jer dijabetes često dolazi u sklopu metaboličkog sindroma X.